Значај физичке активности у лечењу гојазности

Лекари опште медицине су камен темељац у лечењу гојазности. Они су први који процењују пацијенте, дијагностикују гојазност и лече пратеће болести. Они су неизоставни део тима за гојазност и играју кључну улогу у свеобухватном и континуираном третману ових болесника. У идеалном случају, први задатак лекара опште медицине је превенција гојазности. Примарна превенција гојазности је од суштинског значаја, а када се дијагноза гојазности постави захтева сложену, тешку и скупу терапију.

Данас сматрамо да се и физичка активност и неактивност морају посматрати заједно, јер су оба фактора међусобно повезана: нето повећање физичке активности ће аутоматски смањити неактивност и обрнуто. Недавне студије и мета-анализе показале да људи са гојазношћу који су достигли високи степен кардиореспираторне кондиције, имају нижи ризик од смртности свих узрока од седентних особа нормалне масе, односно оних који седе или леже дуже време. Ова порука може да буде мотивација за повећање физичке активности код неких пацијената.

Штавише, анатомски дистрибуција масног ткива је веома важна: гиноидни пацијенти су заштићени од кардиометаболичких болести због више поткожног масног ткива (глутеални регион). Висцерална маст промовише кардиометаболичке болести. Редовна физичка активност мобилише висцералну масноћу и смањује ризике од коморбидитета. Око 300 минута/недељно активности умереног интензитета или 150 минута више интензивне активности је довољно за мобилизацију висцералне масти.

Физичка активност се може поделити на више кратких сегмената од најмање 10 минута како би се постигао метаболички утицај. Општи рецепт за популацију је најмање 150 мин/недељно умерене аеробне активности, што је еквивалентно ходању брзином од 5-6 км/час. Бављење спортом није пресудно. Ходање остаје најбоља физичка активност из следећих разлога:

1. Не захтева посебну опрему, осим одговарајуће обуће

2. То се може учинити било где, бесплатно

3. Пацијент може сам одлучити о интензитету вежбања, односно самостално одлучивати о брзини ходања и типу терена

Ако лекар опште медицине препише ходање 30 минута дневно (или 2 × 15 или 3 × 10 мин) пет дана недељно, то је одговарајуће трајање за пацијенте са прекомерном тежином и за гојазне пацијенте. Овај рецепт захтева прогресивно повећање обима и интензитета физичке активности. Када је укупно трајање вежбе дуже од 30 минута (60 или 90 минута), практиковање оваквог начина вежбања може да буде краће. У циљу повећања укупне физичке активности на 45 минута дневно, потребно је прописати око 60 минута ходања, јер придржавање савета има тенденцију да се смањује са трајањем вежбања. Физичка активност може да се комбинује са 2-3 сесије вежби отпора, најмање два пута недељно, које подразумевају 8-10 вежби које укључују велике мишићне групе. Примери прилагођених спортова за пацијенте са гојазношћу су: пливање, гимнастика у води, нордијско ходање, бициклизам, плес, џудо, голф, планинарење, стони тенис, јачање мишића и кардио тренинг под надзором. Циљ је да се смањи физичка неактивност (време седења) као и да се повећа физичка активност (ефекат замене) и што је више могуће поврати задовољство кретања и активности одабиром одговарајуће физичке активности

Текст на основу извора уредила др Мирјана Карличћ интерног одељења ОБ Панчево

извор:

https://www.zdravlje.gov.rs/view_file.php?file_id=2406&cache=sr