ХИПОХОНДРИЈА (СТРАХ ОД БОЛЕСТИ)

Хипохондрија се може дефинисати као преокупираност страхом или мислима да је особа оболела од неке теже болести, што је последица погрешног тумачења телесних симптома. Преокупираност болешћу стално постоји упркос разуверавања да болест није присутна и одговарајућим прегледима и испитивањима која искључују постојање те болести. Реч хипохондрија потиче од грчке речи хипохондријум и означава подручје абдомена (стомака) које се налази у области јетре, испод десног ребарног лука. Већина хипохондара, односно људи који су се жалили на болест које нема, а уз коју је ишао страх од болести и смрти, су показивали да управо из тог подручја иду болови и шире се.

Узрок настанка
Прави узроци хипохондрије нису до сада установљени. Има више теорија које покушавају разјаснити узроке настанка хипохондрије. Једна од њих говори да су то особе које не могу решити своје животне проблеме или су то особе које су доживеле веће стресне животне догађаје, па тако одлазе у "болесна стања", јер тиме се на неки начин ослобађају својих обавеза и добијају подршку околине. Друга теорија говори да су то особе које имају потешкоће у комуникацији па тако покушавају то решити кроз "болест".
Редовно се ради о нарцистички структуисаним личностима, које показују бригу и велики страх за себе, несвесно тражећи задовољење својих потреба. Иза хипохондричне свесне забринутости за физичко здравље може се заправо скривати несвесна аутодеструкција и осећање кривице.

Чести су хипохондријски пројекти у неурозама, и то највише у хистеричној неурози, тзв. конверзивној неурози која конвертира психичке симтпоме у телесне тако да понекад долази до преклапања симптома хипохондрије и симптома конверзивне неурозе. Они се јављају и код депресије.Хипохондрија се често јавља на почетку схизофреније као и код параноје и присилне неурозе.

У блажим, пролазним, облицима хипохондрије, преокупираност болешћу се често појављује као реакција на смрт или тешку болест блиске особе и пролази спонтано кад се особа прилагоди на последице трауматског догађаја или разуверавањем од стране лекара. Озбиљна болест или смрт у окружењу особе механизмом идентификације доводи до страха или сумње да је и она оболела од исте болести, што може да буде израз осећања кривице или део процеса туговања.

Клиничка слика
Симптоми хипохондрије су у првоме реду заокупљеност страхом од болести упркос медицинском мишљењу да је особа здрава, затим погрешно тумачење симптома, неоправдано незадовољство третманом од стране лекара. Обично хипохондричне особе долазе с "брдом" налаза и најчешће с мешавином поноса и панике говоре о броју лекара које су посетили у међувремену, способни су да наведу невероватне детаље што је сваки од лекара које су обишли рекао.
Међутим, прави проблем настане у тренутку када исцрпне дијагностичке методе не упуте на било какав телесни поремећај, што аутоматски указује на њихову нереалну интерпретацију. Секундарна хипохондрија среће се у склопу неких стања страха или афективног поремећаја. Најчешће је реч о паничном поремећају и депресији.

Секундарна хипохондрија је чешћа, има блажи облик, траје краће и третирањем основног поремећаја ишчезавају и манифестације хипохондрије. Снажан страх да је особа већ оболела од неке болести среће се код особа са примарном хипохондријом. Сумња особе да је оболела указује на присуство неизвесности као и потраге за доказима јер је несигурна, док погрешна убеђеност да је оболела, при чему јој докази нису потребни указује на хипохондричну суманутост.
Особе с хипохондријом имају снижен праг за опажање нормалних телесних доживљаја, лакше осете бол и придају селективну пажњу свему што се слаже с њиховом представом болести и здравља, а занемарују информације које указују да нема разлога за страх или сумњу да постоји болест. Страх је потенциран погрешним тумачењем телесних симптома. Што су телесне сензације мање одређене доводе до веће бриге код ових особа, јер остављају могућност за разна тумачења.

Дијагноза
Код оваквих болесника лекари покушавају пре свега да искључе сваку могућност органског поремећаја и када то није довољно за умирење пацијента онда га треба психотерапијски лечити.

Лечење
Лечење је дуготрајно, а своди се на комбиновање антидепресива, анксиолитика и психотерапије. Третман је исти као код фобија, јер према психодинамској теорији хипохондрија је осећај кривице и безвредности односно израз ниског самопоштовања.

Извор: стетоскоп.инфо
датум: 31.8.2023.