Хочкинова болест (Morbus Hodgkin)

Хочкинова болест представља неоплазму лимфног ткива која се најчешће испољава лимфаденопатијом са или без захватања слезине и других органа. Иако учесталост варира од земље до земље код особа беле расе је нешто већа, jавља се чешће код мушкараца, млађих особа старости између 15. до 34. године као и после 50. године живота.

Етиологија је још увек непозната, мада се истичу бројни етиолошки фактори

•инфективни агенси

•наслеђе

•хемијска једињења

•јонизујуће зрачење

Највећи значај се придаје инфективним агенсима и наслеђу. Епидемиолошки и клинички подаци сугеришу на постојање инфективног агенса, углавном вируса.

Најчешће почиње безболним увећањем лимфних жлезда. Могу бити увећане једна, две или читави пакети жлезда који зависно од своје величине врше притисак на околна ткива. Увећане лимфне жлезде углавном се прво јављају на врату, супраклавикуларно као и у пределу медијастинума . Могу бити већих димензија толико да нарасту до величине дечије главе. Генерализована лимфденопатија се ретко среће. Палпаторно жлезде су еластичне конзистенције, као гума, безболне и покретне. На почетку се ретко уочава увећана слезина .Често су присутни општи симптоми у виду малаксалости, слабости, повишене температуре, обилног знојења, углавном током ноћи, губитка апетита, телесне масе и свраба по кожи.

Дијагноза се поставља на основу анамнезе и детаљног физикалног прегледа, радиолошких метода, лабораторијских и додатних испитивања, патохистолошког прегледа жлезде или узорка ткива добијених биопсијом. Анамнестички добијају се подаци о такозваним “Б симптомима”. Присуство температуре, ноћног знојења и необјашњивог губитка телесне тежине, више од 10 % за последњих 6 месеци означава се великим словом Б. Радиолошки прегледи обухватају радиографију срца и плућа, ултразвук абдомена, CT грудног коша, абдомена и мале карлице.

Неопходна лабораторијска испитивања спроводе се хематолошким и биохемијским испитивањима:

•седиментација, комплетна крвна слика, ретикулоцити, тестови хемостазе, Cоомbsов тест, биопсија костне сржи (хематолошки)

•гвожђе, трансаминасе, ЛДХ, мокраћна киселина, албумини, укупни протеини, гликемија, уреа, креатинин, електролити, урин (биохемијски)

Лабораторијски налаз није специфичан. Седиментација обично има троцифрене вредности, а прате је повећане вредности фибриногена и LDH. Крвна слика обично је нормална. Додатна испитивања се осносе на магнетну резонанцу, биопсију јетре, сцинтиграфију јетре, слезине, скелета или целог тела. Поред поменутих дијагностичких метода које могу поставити сумњу на болест дефинитивно се дијагноза поставља патохистолошким прегледом узорка лимфне жлезде односно захваћеног ткива узетог биопсијом. Важно је одлучити се на биопсију тек кад је искључено постојање других узрока лимфаденопатије, најчешће инфективних. Дијагнозу даје патолог на основу морфолошких, хистохемијских прегледа, а по могућности и генетским анализама. Након тога хематолог одређује степен проширености болести. Постоје 4 клиничка стадијума болести.

I стадијум (захваћена је једна лимфна регија или лимфни орган)

II стадијум (захваћене су две или више лимфних регија са исте стране дијафрагме)

III стадијум (захваћене су лимфне регије са обе стране дијафрагме, регије горњег или доњег дела абдомена)

IV стадијум (дифузно или дисеминовано захваћен је један или више екстралимфатичних органа или ткива са или без захватања лимфних чворова, а насталих хематогеном дисеминацијом)

Диференцијална дијагноза се односи на болести које прате клинички увећани лимфни нодуси. То су на првом месту инфективна обољења, потом запаљенске, аутоимуне и малигне болести. Најчешћи диференцијално дијагностички проблем је у односу на нехочкинске лимфоме понекад и мононуклеозни синдром.

Данас се Хочкинова болест сматра излечивом. Код нелечених болесника десетогодишње преживљавање је 1%. Болест се лечи увођењем полихемиотерапијских протокола уз адекватну радиотерапију, док су нови биолошки препарати и усавршавање трансплантацијског поступка допринели терапијским циљевима. Најчешће коришћени цитостатици су доксорубицин, блеомицин, винбластин, винкристин, циклофосфамид, метотрексат и други. Данас је третман избора за болеснике са ранијим стадијумима комбиновани модалитет лечења.

Текст на основу извора уредила др Тања Богојевић , пнеумофтизиолошко oдељење

Извор: Интерна медицина, Уџбеник за студенте медицине, Медицински факултет 2009.