Спленомегалија (увећана слезина)

Нормална слезина тежи око 150 грама, величине је 12цм x 7цм x 2цм и код одраслог здравог човека по правилу није палпабилна. Сваки налаз палпабилне слезине захтева додатне дијагностичке претраге да би се разјаснио узрок њеног увећања.

Слезина учествује у имунолошким реакцијама, елиминисању нормалних и абнормалних крвних ћелија, портној циркулацији и хематопоези. Повећање слезине може бити узроковано или појачаном функцијом коју слезина нормално обавља, или може бити последица инфилтрације. Основни механизми повећања слезине су: ретикулоендотелна или имунолошка хиперплазија (хиперхемолиза, инфекција, имунолошки поремећаји), конгестивно увећање слезине (болести јетре, тромбоза вене), екстрамедуларна хематопоеза (мијелоидна метаплазија), инфилтрације (неопластична, метаболичка), цисте.

Увећана слезина може појачано одстрањивати ћелије из циркулације па се стање спленомегалије са смањењем једне или више ћелијских група у периферној крви уз хиперплазију коштане сржи и опоравак након спленектомије назива хиперспленизмом. Бол у пределу слезине последица је или инфаркта слезине, или супскапуларног хематома, периспленитиса или руптуре слезине. Увећана слезина не мора да изазове никакве симптоме, али може и да се појави надутост, лако стварање модрица по телу, бол у леђима, осећај константне ситости, хроничан умор, кратак дах, те осећај притиска или бола испод левог ребарног лука. Физикалним прегледом налази се увећана слезина. Потребно је измерити величину слезине (најудаљенију тачку од средине ребарног лука/медиоклавикуларна линија) те однос према медијалној линији. Ти подаци су драгоцени за праћење тока болести или при процени успешности терапије.

Увећање слезине јавља се у многим стањима. Потребно је разлучити да ли је увећање настало због: 1) пасивне конгестије ( нпр. у цирози јетри, тромбози/компресији вене порте, срчаној декомпензацији); 2) хиперплазије или хипертрофије (нпр. у хемолитичкој анемији, пернициозној анемији, полицитемији); 3) инфилтрације (нпр. леукемијским или лимфомским ћелијама); 4) упале (нпр. инфективна мононуклеоза, сепса, субакутни бактеријски ендокардитис) или 5) због непознатог узорка (идиопатска спленомегалија).

Два су основна питања у дијагностици спленомегалије: 1) да ли је слезина заиста увећана и 2) који је узрок њеног повећања. Уз физикални преглед, величину слезине могуће је одредити и дијагностичким методама као што су ултразвук, ЦТ, МР. Уз морфолошку анализу од велике је помоћи имунофенотипизација ћелија добијених пункцијом. Ако се сумња на тромбозу лијеналне вене, индикован је колор доплер крвних судова.

Лечење спленомегалије може се постићи на два начина: лечењем болести која је изазвала и хируршким одстрањењем слезине. Када је могуће, прво треба лечити основну болест одговорну за спленомегалију. Хируршко лечење треба избегавати кад год је то могуће, јер може имати последице, укључујући повећану осетљивост на инфекцију одређеним бактеријама. Међутим, понекад је вредно ризиковати у одређеним критичним ситуацијама: када је слезина тешко оштећена након повреде, када брзо уништи црвена крва зрнца и развије се тешка анемија, када орган смањи залихе белих крвних зрнаца до те мере да знатно повећава ризик од инфекције, када слезина смањи залихе тромбоцита да знатно повећава ризик од крварења, када је толико велика да изазива бол или притиска друге органе.

Текст на основу извора уредио др Октавијан Баба, лекар Интерног одељења, Општа болница Панчево

Извори:

Интерна медицина – Божидар Врховац, Бранимир Јакшић, Жељко Реинер, Борис Вуцелић

бол.рс/увећана-слезина/