ШИЗОФРЕНИЈА – ХРОНИЧНА БОЛЕСТ МОЗГА

Болест почиње у тинејџерском или раном одраслом добу. Иако је код многих оболелих она хронично обољење, многи болесници могу да воде испуњен и активан живот, посебно захваљујући новим могућностима лечења.

Поремећај најчешће почиње постепено. Јављају се повлачење, осамљивање, губитак контакта са околином, смањена ефикасност у школи или на послу, напетост, раздражљивост, неодређене телесне сметње, запуштање личне хигијене... Поремећај може да почне и бурно, када се испољавају симптоми као што су импулсивне реакције или агресија, па чак и покушај суицида.

Код схизофрених болесника могу да постоје следећи поремећаји:

Поремећаји мишљења:
- По форми – најчешће дисоцирано мишљење, салата од речи, неологизми (измишљање нових речи.
- По садржају – најчешће сумануте мисли (параноидне, месијанске, идеје величине...)
Поремећаји опажања – најчешће халуцинације (акустичне, оптичке, ценестопатске...)

Поремећаји пажње – испољавају се у неспособности болесника да се концентрише

Когнитивни симптоми – најважнији су поремећаји извршних функција (поремећена способност да се одабере задатак и започне његово извршавање), радне меморије и дуготрајне меморије

Поремећаји доживљавања сопственог ЈА – недостатак осећања властитости сопствених мисли, поступака, жеља или расположења

Поремећаји емоција и афекта

Поремећаји воље

Поремећаји нагона
Недостатак увида у постојање поремећаја – болесник не верује да је болестан, а халуцинације или суманутости им се чине стварнима.

Који су узроци шизофреније?
Способност да се јасно мисли, да се доносе одлуке и да се стварни живот разликује од фантазије, бива угрожена. Поред тога, друштвено функционисање и дневна рутина постају изазов. Мозак чине милијарде нервних ћелиија. Свака од њих преноси и прима информације од других нервних ћелија. Код схизофреније, комуникација између ових ћелија је поремећена.
Прави узроци обољења су још увек непознати. Претпоставља се да постоји више од једног узрока. Између осталог, трансмитери у мозгу су у дисбалансу. Ови трансмитери су важни за обраду и пренос информација између нервних ћелија.
Код оболелих постоје поремећаји у областима мишљења, перцепције, осећања, понашања и предузимљивости. Болесници оболели од схизофреније повремено нису у стању да разликују стварност од сопствених представа. Схизофренија може различито да утиче на људе. Код одређеног броја болесника се појављују бројни симптоми, код одређеног броја, пак, само неки. Они могу бити мање или више изражени.

Помажу ли лекови?
Лечење душевних, односно психичких обољења лековима изазива често сумњичавост, одбијање и нелагодност посебно код болесника. То је разумљиво. Душевно је, као и телесно, специфично обележје сваког појединца.
Није далеко од истине да смо веома неповерљиви када наше душевно треба да прими било какве утицаје споља. Истина је да осећамо, мислимо и деламо преко функција нашег мозга које могу бити угрожене неком болешћу каква је схизофренија.

Лекови за схизофренију – стручњаци их називају неуролептици или антипсихотици – не изазивају промене личности и немају за циљ ни пригушивање ни смирење симптома. Њихова сврха је да ублаже специфичне промене у биохемији мозга особа оболелих од схизофреније, како би се поремећени биолошки систем поново нормализовао.
Биохемијски процеси нашег мозга су сложени и компликовани, као и читав наш централни нервни систем. Као и други лекови у медицини, тако ни антипсихотици још увек не делују сто посто и не помажу код сваког човека у истој мери. Разлог је постојање различитих типова схизофреније. За њихово дејство је потребно време. Упркос овим ограничењима, последњих деценија је и у лечењу схизофреније лековима постигнут терапијски напредак. Када су откривени први антипсихотици, ови лекови су проузроковали знатан број нежељених дејстава.
Модерни антипсихотици имају знатно мање нежељених дејстава. С обзиром на то да се типична нежељена дејства прве генерације више не јављају, о другој генерацији лекова против схизофреније говори се и као о атипичним антипсихотицима. Ипак, до данас не постоји лек који је у потпуности без нежељених дејстава. Данас постоје различити антипсихотици тако да лекар може да пронађе лек који има најбоље дејство и који испољава најмање нежељених дејстава код одређеног болесника.

Када и колико дуго морају да се узимају антипсихотици?
Циљ акутне терапије је да се заустави изненада разбуктало стање болести. Акутно лечење је најчешће лечење таблетама, ињекцијама и инфузијама.
На почетку је потребно ублажити болесне страхове, ублажити душевну напетост и савладати претерану раздражљивост. Ово се најчешће постиже за неколико дана. Међутим, потребне су недеље за третирање свих наведених акутних симптома.
Уколико је акутна епизода болести прошла, лекови имају важну функцију у заштити од повратка болести. Стручним речником, ради се о профилакси рецидива. Схизофренија је, на жалост, обољење које се враћа. Висок проценат свих људи оболелих од схизофреније након неколико месеци или година поново оболева. За спречавање повратка болести поребно је трајно узимање лекова у виду таблета или ињекција у облику депоа. У последњем наведеном случају оболели добијају једну ињекцију са размаком од неколико седмица или месеци у зависности од лека.

Који поступци у лечењу могу такође бити од помоћи?
На жалост, не пуно њих. Најделотворније је лечење медикаментима и одговарајућа помоћна и пратећа терапија понашања. Најважније је да се болесник и чланови породице добро информишу и у сарадњи са стручним лицима (лекари, психолози, социјални радници...) раде у заједничком интересу како би обољењу дали што мање шансе.

Извор: стетоскоп.инфо
датум: 13.5.2023.