ПСИХОЛОШКИ АСПЕКТИ ТЕРМИНАЛНИХ СТАЊА

Док су у прошлом веку људи најчешће умирали од заразних болести, нагло и неочекивано, данас највећи проблем постају хронична обољења као што су кардиоваскуларна или канцер.

Терминалне болести по дефиницији подразумевају спору смрт, прогресивно пропадање које може бити праћено и хроничним болом. Умирање по некад траје данима, некад недељама па и месецима.

Терминална фаза болести почиње онда када медицински стручњаци процене да се стање болесника погоршава а да не постоји третман који би довео до побљшања, заустављање процеса умирања или спречавања смрти.

- ФАЗЕ СУОЧАВАЊА СА СМРЋУ У ТОКУ ТЕРМИНАЛНИХ СТАЊА -

ФАЗА НЕГИРАЊA „ Мора да је грешка“ је иницијална реакција особе на сазнање да је смртно оболела. Одбијање истине манифестује се кроз сумњу у резултате испитивања и саму дијагнозу. Верујући да је у питању грешка обично се тражи мишљење неког другог стручњака.Сумње и неверица под утицајем шока, код већине људи, обично не трају дуго и особа схвата да је заиста болесна.

ФАЗА ГНЕВА „ Зашто се то баш мени догодило? , Зашто не неком старијем, лошем, оном који чини зло...?“ почиње онда када се особа суочи са чињеницом да је озбиљно оболела. Доминира незадовољство и бес због поремећених планова, неостварених жеља и животне неправде. У овој фази често се јавља завист према свима који су здрави, огорченост према медицинском особљу, члановима породице, пријатељима...Неки отворено испољавају бес, постају иритабилни, свадљиви, склони оптуживању и вређању.

ФАЗА ЦЕНКАЊА „ Ако оздравим никад више нећу... или ако оздравим учинићу...“ смењује фазу гнева. Овом новом стратегијом болесник покушава да промени околности и своје стање нудећи исправно понашање у замену за добро здравље. Погодба се најчешће нуди судбини, Богу или некој другој вишој сили у чију се моћ верује. Учестале тегобе, приметно опадање физичких способности и прогресија болести, доводе до суочавања са неефикасношћу стратегије ценкања. Болесник осећа да губи контролу, да му време измиче и да је беспомоћан. Следи:

ФАЗА ДЕПРЕСИЈЕ обухвата период туге због предосећања сопствене смрти. Болесник жали за оним што је имао у прошлости и чега више неће бити и за оним што је могао да има у будућности. Туга и жаљење омогућавају удаљавање од света који га окружује и опраштање од онога што ће напустити.

ФАЗА ПРИХВАТАЊА је последња фаза и карактерише је мирења са оним што долази.

Фазе развоја свесности о неизбежности краја и близини смрти зависе од бројних специфичности: стадијума развоја, трајања и врсте обољења, интензитета и квалитета субјективних тегоба ( бол, крварење, фебрилност, малаксалост...), услова у којима се оболели налази ( природна, породична средина, болница...) и друго.

Начин на који болесник излази на крај са сопственим страховима током процеса умирања такође зависи од комбинације више фактора.

- структуре личности и ранијих искустава,

- психолошке стабилности, механизама одбране и раније развијених стратегија за преовладавање стреса,

- степена телесног пропадања, присуства симптома, њиховог квалитета и интензитета...

Прогресија терминалне болести води ка све израженијем телесном пропадању уз присуство бола, поремећај дисања, спавања, контроле сфинктера...Велики број пацијената је везан за постељу и телесно је немоћан. Као последица болести или дејства аналгетика и седатива, могу се јавити различите менталне и когнитивне сметње (дезорјентација, конфузност, немогућност концентрације...) Доминантно је осећање беспомоћности и губитка, како телесног здравља тако и сврхе, вере, наде, достојанства...

Свесни свог пропадања, физичког и менталног, одређени број пацијената одбија сусрете са познаницима и пријатељима. Дозвољавају посету само најближим члановима породице. Неки чак редукују контакте и са најближим члановима, свесно се удаљавајући од њих.

Терминално оболели се у одређеним тренуцима могу осетити и кривим што су својим болешћу проузроковали патње породице и оптеретили је на други начин, што нису у стању да спрече сопствену смрт и што ће умирањем нанети нову бол ближњима. Повлачење у себе може бити и одраз покушаја растерећивања и заштите чланова породице јер болесник види и осећа да су у настојању да му помогну и олакшају и сами исцрпљени.

Страх од смрти је увек присутан. Превазилази се надом. Религиозни пацијенти су у предности по том питању јер верују да смрт представља нови почетак и своје мисли окупирају размишљањем о том „другом свету“. Осталим пацијентима потребна је нада да још увек није све готово, да није све извесно, да не постоје правила, да нико не може да предвиди крај, да се чини све да до смрти не дође, да у таквом стању могу да поживе још неки одређени период...Значајан допринос у том смислу може дати могућност пацијента да одлучује и утиче на своје стање нпр да ли ће попити седатив, аналгетик...Такође, пажњу оболелог треба усмеравати на позитивне животне догађаје и животна достигнућа.

Излажење у сусрет психолошким потребама оних који умиру је понекад једино што се за њих може учинити. Они имају потребу за пажњом и припадањем тако да су контакти са породицом и боравак у њој од превасходног значаја. Такође, имају потребу за саосећањем и комуникацијом. Ова потреба је нарочито изражена у ослучајевима када је дошло до развоја осећања усамљености или напуштености. Обичан разговор уз држање за руку, таквој особи, може донети значајно емоционално олакшање.

Психичко стање оболелог у многоме зависи од интензитета бола који трпи зато је јако важно исти елиминисати применом адекватне аналгетске терапије. Употреба лекова за смирење и спавање такође доприноси побољшању квалитета живота терминално оболелих.

Текст на основу извора припремила Марија Турењанин, психолог.

Извори:

Бергер, Д. (1997): Здравствена психологија, Друштво психолога Србије, Београд.