Хантавирусне инфекције

Епидемија хантавирусних инфекција која се десила на крузеру у Јужном Атлантику и у којој је за сада оболело шест особа од којих су три преминуле је изазвала доста медијске пажње и довела до узнемирења јавности. С обзиром на то да се ради о болести која је у одређеном облику присутна и у нашој земљи, у даљем тексту су дате основне информације о хантавирусним инфекцијама, њиховим узрочницима, начину како се преносе и испољавају код људи, као и могућностима превенције и лечења.

Хантавирусне инфекције представљају групу зооноза изазваних вирусима из фамилије Hantaviridae. Природни резервоари ових вируса су глодари, а човек се најчешће инфицира инхалацијом аеросола контаминираног излучевинама (урином, фецесом или пљувачком) заражених животиња. Пренос са човека на човека је изузетно редак и забележен је само код појединих сојева. Процењује се да се широм света сваке године догоди од 10.000 до преко 100.000 инфекција, са највећим бројем случајева у Азији и Европи. Хантавирусне инфекције се клинички најчешће испољавају у два основна синдрома: хеморагијска грозница са бубрежним синдромом (ХГБС), која је у нашој земљи позната и под називом мишја грозница, и хантавирусни плућни синдром (ХПС). Хеморагијска грозница са бубрежним синдромом се претежно јавља у Европи и Азији, а изазивају је вируси као што су Hantaan, Dobrava-Beograd и Puumala. Болест обично почиње нагло, са високом температуром, главобољом, боловима у леђима и стомаку, као и општом слабошћу, а касније се развијају бубрежни (слабије излучивање до потпуног престанка излучивања мокраће) и хеморагијски синдром (повећања пропустљивост крвних судова и крварења у кожи, слузокожама и органима). Смртност је релативно ниска и креће се од 1-15%.

Хантавирусни плућни синдром (ХПС), познат и као хантавирусни кардиопулмонални синдром, јавља се углавном у Северној и Јужној Америци, а најчешће је повезан са Sin Nombre вирусом. За разлику од ХГБС, ХПС се карактерише доминантним захватањем плућа. Почетни симптоми су неспецифични и подсећају на грип (температура, малаксалост, болови у мишићима), али се брзо развија респираторна инсуфицијенција. ХПС има знатно вишу стопу смртности у односу на ХГБС, често између 30% и 50%. Основна разлика између ХГБС и ХПС је у циљном органском систему и, последично, у клиничкој слици. Док ХГБС примарно погађа бубреге и карактерише се поремећајем функције бубрега и могућим крварењем, ХПС доминантно захвата плућа и доводи до тешке респираторне инсуфицијенције. Географска дистрибуција је такође различита: ХГБС је типична за Европу и Азију, док се ХПС јавља у Северној и Јужној Америци.

Код већине хантавируса, укључујући оне који изазивају ХГБС у Европи (нпр. Puumala и Dobrava-Beograd вирус), није доказан пренос међу људима. Инфекција се готово увек стиче контактом са излучевинама заражених глодара. Међутим код Andes вируса у Јужној Америци је потврђен ограничен интерхумани пренос, најчешће у блиском контакту (нпр. чланови породице, здравствено особље) путем респираторних секрета током ране фазе болести. У Србији је за последњих десет година регистровано 127 случајева ХГБС. У 2024. години је пријављено 11 оболелих особа од хеморагијске грознице са бубрежним синдромом, са стопом инциденције 0,17 на 100000 становника. Регистрован је један смртни исход, док епидемијског јављања ове болести у 2024. години није било. Током 2025. године забележена су само два случаја ХГБС, без смртних исхода.

Не постоји специфична антивирусна терапија или вакцина за хантавирусну инфекцију. Лечење је супортивно и фокусирано је на пажљиво клиничко праћење и лечење респираторних, срчаних и бубрежних компликација. Рани приступ интензивној нези побољшава исходе, посебно код пацијената са кардиопулмоналним синдромом изазваним хантавирусом.

Спречавање инфекције хантавирусом првенствено зависи од смањења контаката између људи и глодара. Ефикасне мере укључују: одржавање чистоће у домовима и на радним местима, заптивање отвора који омогућавају глодарима да уђу у зграде, безбедно складиштење хране, коришћење безбедних пракси чишћења у подручјима контаминираним глодарима, избегавање сувог метења или усисавања измета глодара, влажење контаминираних подручја пре чишћења, јачање пракси хигијене руку.

Извор:

https://www.batut.org.rs/index.php?content=3192