ПАРКИНСОНОВА ВОЛЕСТ
Паркинсонова болест је хронична неуродегенеративна болест која се манифестује карактеристичним симптомима. Јавља се као последица изразитог недостатка неуротрансмитера допамина у делу мозга одговорном за контролу вољно кординираних покрета и почетак неке моторичке радње. Као последица хемијског дефицита у дели мозга који надзире вољне покрете јављају се невољни покрети. Паркинсонова болест је трећи најучесталији неуролошки поремећај код људи. Јавља се у 1% популације старије од 60. година. Учесталост појаве паркинсонове болести расте са повећањем старости популације. Нешто чешће оболевају мушкарци него жене.
Тачан узрок дегенерације допаминенергичких неурона је непознат. Представља се да је последица интеракције генетских чинилаца (старење, мушки пол, бела раса, емоционални стрес, стидљивост, позитивна породична анамнеза) и чинилаца околине (траума, излагање пестицидима угљен моноксида, тешким металима, метаном, лековима, антипсихотицима, антиеметицима, употреба бунарске воде, живот у руралној средини).
ДијагностикаНе постоје специфичне методе дијагностике којима би се доказала болест, па је потребан детаљан неуролошки преглед и обрада како би се поставила дијагноза болести. За постављање дијагнозе потребно је узети детаљну анамнезу болести, одрадити општи и неуролошки статус болести, па уколико је потребно, урадити и тест леводопом. Дијагноза се темељи на уоченом присуству барем 2-3 главна симптома болести у клиничкој слици.Главни симптоми: ● тремор (дрхтање) ● ригор (укоченост мишића руку, ногу и врата) ● брадикинезија (успорење покрета).
За процену степена тежине болести користе се резултати добијени у лествицама за оцењивање Паркинсонове волести. Позитиван одговор на терапији леводопом служи за потврду дијагнозе болести. Додатне дијагностичке претраге су ЦТ и МР. Болест се полагано развија и може проћи неколико месеци, па и година пре него што болесник установи да има болест. Често је присутна депресија, деменција, сметње сна, мокрење и столице. Јављање промене у рукопису и говору. Брзина напредовања саме болести разликују се од болесника до болесника. Код неких болесника чак и дуже време болест не утиче на способност обављања свакодневних активности. Важно је на време открити волест, а онда је успешно лечити.
ЛечењеЛечење је симптоматско и не зауставља напредовање болести. У лечењу је потребно приступити сваком болеснику индивидуално, зависно од доба и степена тежине болести, а све у сврху побољшања квалитета живота. Важна је рана дијагноза болести, узимање специфичних лекова, начина исхране, физичка активност. Лечење паркинсонове болести уз примену лекова укључује и нефармаколошке мере (физичка активност, исхрана, група за подршку оболелима).Основни лекови у терапији Паркинсонове болести су агонисти допамина и леводопа. Допамински лекови-директно стимулишу рад рецептора и замењују улогу допамина у мозгу.
Леводоп-је један од најделотворнијих лекова. Подиже ниво допамина, супстанце која недостаје у мозгу оболелих. ЦОМТ инхибитор-блокира разградњу леводопе пре него што уђе у мозгу. Узима се заједно са леводопом, па значајно појачава њено дејство. Хируршко лечење или уградња стимулатора примењује се само код болесника који су развили неконтролисане покрете који се не могу успешно лечити лековима.
Извор:
Текст према извору уредила: Текст према извору уредила: Медицинска сестра-техничар Марина Манасијевић, Интерно одељење, Гастроентеролошки одсек, Општа болница ПанчевоЛитература 1. Здравствена нега у неурологији-Проф. Др Спец. Мирослава Максимовић 2. Неурологија-Лецић фотографија из прилога Радио телевизије Србије https://www.rts.rs/magazin/nauka/5492101/parkinsonova-bolest-lecenje-levodopa-nusefekti-drhtanje.html